Decenijama su prosvetni radnici odvajali za stanove i doprinosili stvaranju materijalnih vrednosti u ovom društvu, da bi sada saznali da nemaju nikakva prava na njih, za razliku od drugih delatnosti. Akcije vrede za sve ostale, osim za nas.

Nigde nije zapisano da nešto od toga mora da se poštuje. Ostaje nam samo da se pomirimo sa tim i da konstatujemo da smo ponovo gurnuti u stranu.

Pravo na nešto čovek može da dobije ili da ostvari sam.

Pošto ih nismo dobili, očigledno nam preostaje da se za ta prava, koja su nam uskraćena, izborimo, odnosno da ih uzmemo sami.

Ništa nije nemoguće i ništa čoveka ne može sprečiti da ostvari svoj cilj ako zna da je u pravu.

 

Prošli smo loša vremena. Došlo je vreme da napustimo ono što ne valja i počnemo da činimo dobre stvari.

Mislim da nam je svima dosta loših događanja iz bliske prošlosti, da je sada pravo vreme da se okrenemo sami sebi, da pronađemo u nama ono što je dobro i kreativno i da sami sebi skrojimo i sašijemo bolje sutra, po našoj meri, jer niko nam neće pomoći ako sami sebi ne pomognemo.

Mi, prosvetni radnici, koji smo tolike generacije obučili i doživeli da nas naši učenici bace na margine društva, moramo priznati da nismo bili dobri učitelji kada smo doživeli ovakvu surovu sadašnjost.

To ne znači da smo sami sebe otpisali i da još uvek ne možemo da stvari dovedemo na prave vrednosti jer ono sto čini neki narod je um, a taj um - to smo mi . Možda smo se malo umorili, ali nadam se, odnosno uveren sam da u nama ima još snage da naš položaj dovedemo na nivo koji nama odgovara. Sada smo siromašni, ali siromaštvo je bolest koja nije neizlečiva . Stoga, ja vas pozivam da iskoristimo svoje mogućnosti koje su velike i napravimo bolje sutra. Zaboravimo ono što nije valjalo. Neka to bude neko loše iskustvo koje treba izbegavati i dajmo, svako od nas, mali doprinos ovoj ideji i rezultati, a to je bolje sutra, ne samo za prosvetu, nego i za društvo, neće izostati.