Neformalno obrazovanje se često naziva i druga šansa. Iako je u početku oformljeno radi brze obuke radnika i osposobljavanja za zanimanja koja su deficitarna na tržištu rada, nakon perioda lutanja i nedefinisanog položaja u društvu, sva je prilika da će u obrazovanju odraslih dobiti zvaničnu potvrdu svog dugogodišnjeg postojanja.

Ne postoji niko kome u toku radne karijere nije potrebna dodatna kvalifikacija ili referenca. Najočigledniji primer je kada neka osoba završi gimnaziju i treba da se zaposli. U odnosu na mnoga radnička zanimanja, četvrti stepen je dosta visok, ali nažalost, na tržištu rada ne postoji radno mesto sa nazivom gimnazijalac.

U vremenu u kome se nalazimo, ni društvo ni pojedinac često nemaju na raspolaganju nekoliko godina da bi se putem redovnog školstva došlo do prekvalifikacije i kao realna mogućnost koja se može dugoročno eksploatisati, nameću se brze odluke za zanimanja. Na ovaj način, praktično, za jedno polugođe možete da steknete kvalifikaciju i da se obučite za daktilografkinju, viljuškaristu ili negovateljicu starih osoba. Jedan od problema koji se nameću kada treba da konkurišemo za neki posao ili da napredujemo na poslu je referenca koju stičemo kroz pohađanje stranog jezika ili osnovne obuke na računarima.

Kao što latinska poslovica kaže - Vremena se menjaju i mi u njima , i neformalno obrazovanje je prošlo kroz dosta društvenih promena. Devedesetih godina prošlog veka, tadašnji ministar prosvete, Danilo Ž. Marković, u potpunosti je odbacio mogućnost da neformalno obrazovanje bude deo sistema obrazovanja u Srbiji. Nakon perioda dobre saradnje sa Ministarstvom prosvete, kada su srednjoškolci u narodnim, radničkim i otvorenim univerzitetima pohađali nastavu za prvi i drugi stepen usmerenog obrazovanja, kao gumicom izbrisano je bilo kakvo postojanje ustanova neformalnog obrazovanja.

Tada započeta golgota, sa povremenim nagoveštajima da bi nešto moglo biti učinjeno po pitanju uvršćivanja ove svuda u svetu važne grane u sistem obrazovanja, i dalje traje. Napredak je načinjen donekle u oblasti fiskalne politike, tako da su ove kuće sprečene da rade mahinacije koje su bile tipične za devedesete. Fiskalizacija nije u većoj meri pokazala razumevanje za ovu oblast. Porez na prihode je sa 14% podignut na 20%, da bi kroz par godina bio uveden PDV. Svi programi, bez obzira da li su licencni ili akreditovani, bili su opterećeni poreskom stopom od 18%. Prodavati robu široke potrošnje ili tečajeve koji su pospešivali zapošljavanje pojedinaca za deficitarne delatnosti, stavljeno je u isti rang.

Nakon nekog vremena, ublažena su poreska zahvatanja u oblasti izdavaštva i računara, tako što je porez na izdavanje knjiga i kupovinu računara smanjen na 8%, ali se po pitanju tečajeva nije ništa promenilo.

Početkom 21. veka, cifre koja prosečnom Srbinu ne znače više od statističkog podatka, bilo je pokušaja od strane Udruženja radnih, narodnih i otvorenih univerziteta da se predoči suštinska potreba kako društva, tako ovih institucija, da budu deo opšteg sistema obrazovanja. Ministar prosvete u vreme Zorana Đinđića, Gašo Knežević, bio je na putu da prihvati predlog Radnog tela radničkih, narodnih i otvorenih univerziteta da se neformalno obrazovanje pojavi u preambuli zakona o obrazovanju. Dobar podsticaj i podršku davalo je Društvo za obrazovanje odraslih, na čelu sa dr Miomirom Despotovićem, koje je u tom periodu uspelo da kroz projekte privuče određena sredstva koja su dodeljivana kao pomoć za razvoj neformalnog obrazovanja.

Nakon ubistva premijera, reformatorski tokovi bili su znatno usporeni i mnoge stvari na kojima se dugo godina radilo pale su u vodu. Tako je ministarka, koja je htela da opovrgne Darvinovo učenje, jednim potezom gumice izbrisala neformalno obrazovanje i pokušaj da se bilo šta po tom pitanju učini. Nakon tri godine izrade nacrta i lobiranja, došle su četiri godine odsustva bilo kakve inicijative vezane za neformalno obrazovanje. Sedam godina nesreće, ili prevedeno na pseće godine, 49 godina čekanja.

Ministarstvo rada, suočeno sa velikim brojem nezaposlenih, preko Nacionalne službe za zapošljavanje, dalo je na neki način legitimitet neformalnom obrazovanju. Na tenderima koje je raspisivala, Nacionalna služba je kao obavezan uslov istakla da mogu konkurisati samo ustanove koje imaju registraciju delatnosti 80420, odnosno obrazovanje odraslih. Pored toga, postavljeni zahtevi su davali prednost onima koji su imali savremeno obrađene programe za edukaciju. Nacionalna služba je na taj način indirektno uvela ustanove neformalnog obrazovanja u regulative i zakonske okvire i doprinela da se anulira štetna posledica preporuke koja je data opštinskoj administraciji da ne upisuje u radne knjižice uverenja o završenom tečaju ili sertifikate o stručnoj osposobljenosti.