Usvajanjem novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine, odnosno već treće verzije tzv. krovnog zakona počevši od 2001. godine, stvorene su zakonoske pretpostavke za otpočinjanje reforme obrazovanja u segmentu predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja u Srbiji. Istina, ovaj Zakon trebalo bi u najskorije vreme da prati još nekoliko posebnih zakona, kao i veliki broj podzakonskih akata, kako bi se svi propisi međusobno uskladili.

Da je naš obrazovni sistem zastareo i nefunkcionalan u odnosu na potrebe koje nameće život u 21. veku, činjenice su sa kojima se susrećemo skoro svakodnevno. Gotova svaka eksterna provera praktične primene stečenog znanja pokazuje poražavajuće rezultate naših učenika u odnosu na njihove vršnjake iz zemalja u okruženju (Hrvatska, Slovenija) čiji je današnji obrazovni sistem potekao iz istih korena. Potreba za korenitom reformom, dakle, postoji. Ali, kako je izvesti?

U našoj zemlji postoji veliki broj dokumenata iz domena obrazovanja, usvojenih na različitim nivoima, od kojih su neka i veoma dobra. Međutim, njihova neusaglašenost i neprimenjivost u sadašnjim uslovima čini mnoge ideje samo mrtvim slovom na papiru! Svi dosadašnji pokušaji sistemskog unapređivanja obrazovanja u Srbiji, godinama unazad, nazivani su reformama, ali su se u suštini svodili samo na kozmetičke promene. Jedini izuzetak, i to samo donekle, predstavlja projekat ministra Gaše Kneževića i njegovog tima iz 2001. godine, za čije ambiciozno zamišljene promene nije bilo dovoljno vremena (a ni sredstava) da se izvedu. Političkom smenom, kasnije Ministarstvo prosvete ovo je potpuno zaustavilo.

Nacionalni prosvetni savet (NPS), još 2007. godine, u duhu svojih ingerencija, pokrenuo je izradu dokumenta Pravci razvoja obrazovanja u Srbiji , što bi predstavljalo osnov za izradu sveobuhvatne strategije obrazovanja. Tim NPS-a, na čelu sa profesorom Ivanom Ivićem, očekivao je garanciju tadašnjeg ministra prosvete da ovaj rad neće biti uzaludan i da će se rešenja predviđena dokumentom zaista i primeniti. Kako odgovor nikad nije dobijen, tako da i danas stojimo u mestu. Godine 2009., novi saziv NPS-a pokrenuo je ponovo isto pitanje, profesor Ivan Ivić je i dalje spreman da svoje ogromno znanje i iskustvo stavi na raspolaganje, ponovo se čeka odgovor ministra, ali se nadamo da će aktuelni ministar dr Žarko Obradović imati više sluha od svog prethodnika za ovaj poduhvat od suštinskog značaja, kako za obrazovanje, tako i za razvoj čitavog društva.

Međutim, opredeljenje ka reformi obrazovanja ne sme biti samo deklarativno i ne podrazumeva jedino izradu dokumenata. Prvi korak koji bi obezbedio stvarno sprovođenje reforme obrazovanja jeste postizanje društvenog i političkog konsenzusa na najvišem nivou o ulozi i mestu obrazovanja u Srbiji i odgovor na pitanje: Želimo li mi istinski obrazovanog mladog čoveka? Ako je odgovor pozitivan, onda je na politici da se obezbedi znatno povećanje izdvajanja za obrazovanje iz bruto nacionalnog dohotka, jer je sadašnji procenat, od koga 97 % odlazi samo na plate zaposlenih, nedovoljan za započinjanje bilo kakvih reformi. Zatim, reforma obrazovanja ne može biti pitanje samo jednog državnog ministarstva, već zahteva kompleksnu i osmišljenu aktivnost na nivou čitave države. Dalje, potrebno je sačiniti studioznu analitiku sadašnjeg stanja, trasirati jasan put, osmisliti kvalitativno nove programe, načine za njihovu realizaciju, kao i obezbediti obuku i motivaciju nastavnog kadra za sprovođenje promena.

Pozitivna iskustva Slovenije u reformi obrazovanja, sa kojima je naša državna prosvetna delegacija imala prilike da se upozna prilikom studijskog putovanja u Ljubljanu u oktobru 2009. godine, stoje nam na raspolaganju.

Kako se uspešno izvodi reforma obrazovnog sistema vidi se na primeru Slovenije, koja za obrazovanje izdvaja 5,83 % iz bruto društvenog proizvoda koji iznosi 19.987 evra po glavi stanovnika.

Odmah po osamostaljenju 1992. godine, pristupilo se sveobuhvatnoj analizi dotadašnjeg obrazovnog sistema, s jedne strane i klasifikovanju novih potreba, sa druge strane, posebno po meri poslodavaca. Sačinjen je detaljan proračun koliko je sredstava potrebno za reformu i sredstva su obezbeđena unapred.

Godine 1996. je izašla bela knjiga, donešeni su novi zakoni, pristupilo se izgradnji novih institucija u sferi obrazovanja i obuci nastavnog kadra i tek posle toga, od 1999. godine, započeo je trogodišnji probni period u 42 škole širom Slovenije. Po isteku ovog perioda i izvršenih korekcija, reforma je uvedena u celokupni obrazovni sistem države.

Već 2006. godine izvršena je delimična promena koncepta, u skladu sa naraslim društvenim potrebama.