Pitanje se nameće. Zašto su kolege toliko nezainteresovane za menjanje stanja u prosveti? Vreme masovnih ubica, koji vode Srbiju, kao što su bili Aleksansar Ranković, Slobodan Penezić Krcun, Svetislav Stefanović, Vojin Lukić (UDBA), Jefta Šašić (KOS) nepovratno je prošlo. Već je Tito morao da se oslobodi većine vernih Kerbera kad su obavljali prljave poslove. Ostavio je samo Jeftu Šašića.

Ne moramo i dalje da se plašimo upada njihovih zlikovaca u naše stanove. Armija policijskih doušnika, koja je ispratila na Novo groblje 1983. g. Svog velikog šefa, danas predstavlja prošlost. Nakon Titove smrti, prosvetni radnici nisu bili u obavezi da potkazuju izjave svojih učenika policiji i obrnuto, učenici više nisu morali da potkazuju profesore.

Malo ko se seća - veliki šef policije je zabranio proteranim Srbima tokom Drugog svetskog rata, da se 1945, godine vrate na Kosovo. Srbija i srpski narod više nisu taoci ni SKJ-a, ni Kominterne, ni DB-a, ni KOS-a, ni JNA, čak ni Kraljevine SHS i jugoslovenskog kralja, koji više nikome nije potreban. Mogao bi da se javi samo prestolonaslednik Kneževine Srbije. Mi, prosvetni radnici, možemo već sada slobodno da delujemo i unapredimo prosvetu u Srbiji. Pitanje je lične odluke.