Tako su prosvetni radnici upadali u zamku, jer nisu pravili razliku između podrške demokratiji i podrške vladama koje su na vlast došle demokratskim izborima, između režima i lidera na vlasti. Ignorisanjem institucija demokratskog sistema ugrožavali su stabilnost režima koji su sami stvarali, udaljavali se od same ideje demokratije i tako indirektno učvršćivali neefikasne vlade i lidere, nesvesno praveći prostor za nove autoritarne alternative.
Možda je krajnje vreme da, posle prvobitne romantične opijenosti demokratizacijom i potonje ljutnje i povlačenja iz igre, počnemo da se prilagođavamo nezanimljivoj realnosti i napornoj trezvenosti demokratije. Da shvatimo da demokratija predstavlja rešenje za problem tiranije, ali ne automatski, i ne obavezno, i za druge probleme. Da je ekonomski razvoj ono što omogućava demokratiju, a da je političko vođstvo samo ostvaruje (ili ne ostvaruje). Da biranje vlasti na izborima jeste suština demokratije, ali da izbori ne garantuju dobru vladu. Da izbori mogu biti i slobodni i pošteni, a da na vlast dovedu fašiste, separatiste, rasiste, neodgovorne, korumpirane, nepoštene ili nesposobne. Da politički sistem koji ima slobodne i poštene izbore ne znači automatski i vladavinu prava i zaštitu osnovnih sloboda. I da zato prosvetni radnici, najobrazovaniji i najprosvećeniji deo stanovništva, ne smeju ostati po strani.
Učestvovali smo u prvoj izbornoj smeni, ali prve smene su najčešće simbolične. Tek druga smena i sve naredne pokazuju da li su velike stranke i lideri odani demokratiji, ali i to da li građani deluju u okviru demokratskog sistema. Svako ima svoj deo odgovornosti.
Možda je vreme da se zapitamo kolika je naša uloga u sopstvenom razočarenju i da li smo hteli promene, a da sami nismo hteli da se menjamo.
Za početak, počnimo da menjamo sebe. Borimo se protiv sebe.
Proverimo najpre da li možda svojim članstvom u neefikasnim sindikatima prosvete, koji pregovaraju sa isto toliko neefikasnim vladama, dajemo legitimitet ovim štetnim organizacijama. Promenimo obe pregovaračke strane.
Jaka profesionalna udruženja u civilnom sektoru su nam preko potrebna da bismo postavljali zahteve i snažno uticali na odluke prosvetnih vlasti vezanih za nastavne programe, modele škola, reforme i uopšte unapređenje obrazovanja. Moderni, avangardni sindikati prosvete mogu pružiti okrilje i podršku takvim udruženjima.
Neka naše razočarenje bude prvi korak u procesu demokratske konsolidacije u prosveti.
Mirjana Jovanović |
