Privatan život i slobodno vreme nezamislivi su bez primene velikog spektra znanja i veština. Politička orijentacija prestaje da bude ključni faktor uspeha i određenja statusa. Uvode se poslovni, obrazovni i kulturni kriterijumi.
Kultura više nije razonoda ili luksuz, već životni stil.
Škola se transformiše u ustanovu koja pruža opšte i opštestručno obrazovanje. Učenje traje celog života. Brišu se granice između formalnog i neformalnog obrazovanja - između škole i ustanova kulture i nauke, medija, porodice, lokalne sredine... Teorija i praksa se prožimaju. Savladavanje proizvodnih veština i tehničkih znanja ustupa mesto aktivnom usvajanju opštih i ekspertskih znanja, razvijanju sposobnosti za komuniciranje, upravljanje, timski rad, informisanje... Uvode se raznovrsni programi i modeli škola. Ponovo se govori o duhovnosti, moralnosti, samoispitivanju ("poznaj samog sebe") i upoznavanju drugih.
Iz godine u godinu, količina znanja se višestruko povećava. Ali treba praviti razliku između gomile informacija i suštinskog, integrisanog znanja.
Treći milenijum će postaviti zahtev za jedinstvom ljudskog znanja. Vratićemo se evropskim korenima i tražiti smisao i način saznavanja sveta u antičkoj grčkoj filozofiji. Bavićemo se ponovo dometima znanja i bićemo svesni da mnogo još nije saznato ("znanje znanja i neznanja").
Ovo nije futuristička vizija, već imperativ sadašnjeg trenutka.
Čak i kod nas prolazi vreme neobrazovanih idola i uzora iz sveta kriminala i estrade.
Čak i novi bogataši, iznikli u vreme krize i trnzicije, postaju svesni da ne mogu postati elita društva samo na osnovu novca i položaja, da im nedostaje obrazovanje, kultura i način ponašanja. Brane se arogancijom, primitivizmom i neukusom. Spremni su da plate obrazovanje, ali mogu samo da kupe diplome. Neki osnivaju svoje univerzitete. Oni dalekovidi šalju decu u skupe svetske škole.
A najskuplje i najbolje svetske škole i univerziteti, kao što su Kraljevska vojna akademija u Britaniji, Harvard u Americi i mnogi drugi, primaju studente po dva kriterijuma. Jednu grupu čine bogati, manje više prosečni studenti. Drugi deo čine najbolji, vredni i talentovani, izabrani, čije školovanje plaćaju države i velike organizacije, koje na tome baziraju razvoj i napredak društva.
Čak i kod nas, i pored velikog otpora promenama i veoma, veoma sporog menjanja sistema vrednosti, znanje počinje da se traži.
Vreme kada je obrazovanje bilo nevažno, često i nepoželjno, neminovno odlazi u istoriju.
Globalizacija, ali i nacionalni interesi, traže znanje. Trku za teritorijama, sirovinama i naoružanjem, naprosto zamenjuje trka za znanjem. Čak i kod nas.
Ako se ikada više budu vodili veliki ratovi, vodiće se oko znanja.
Znanje osvaja primat u svetu. Mi nismo izuzetak. Iznenadiće nas samo brzina kojom sve to do nas stiže.
I tek tada, i samo tada kada znanje i kod nas postane najtraženija roba i kada društvo zaista bude imalo konkretne koristi od obrazovanja, poboljšaće se status nastavničke profesije.
A to će dalje, sa svoje strane, zahtevati savršeni profesionalizam u radu u školi i rigoroznu selekciju prosvetnih kadrova na osnovama pravih vrednosti.
Mirjana Jovanović |
