Moral je oblik ponašanja i odnosa prema svetu, drugim ljudima i prema sebi samom.

Izgrađuje se na shvatanju zajednice o pitanjima šta je dobro, a šta zlo, šta je čoveka dostojno, a šta nije.

Sindikalnu borbu za dostojanstvo profesije i bolji status prosvetnih radnika koči i ometa, više od svega, ne tako mali deo naših kolega za čije ime se vezuju nestručnost, korupcija i nemoral.

To vide svi - učenici, roditelji i cela javnost.

Ko su prosvetni radnici? Šta hoće i šta očekuju od sindikata i od države? Šta mi, kao profesija, upošte možemo da tražimo od bilo koga?

Sindikat "Prosvećenost" se u svom radu na svakom koraku susreće sa "dvojnim moralom" prosvetnog radnika.

Oni koji su ušli u naš Sindikat samo da bi iskoristili finansijske i druge beneficije vezane za studiranje na Učiteljskom fakultetu i izašli iz Sindikata odmah po diplomiranju, pali su na prvom i najvažnijem ispitu - ispitu iz morala.

To se odnosi i na one koji su od Sindikata dobili solidarnu pomoć za lečenje i razne hitne slučajeve, pravnu pomoć, razne kredite i druge olakšice, a zatim se iščlanili "da ne bi plaćali članarinu".

Odnosi se i na one koji su istovremeno članovi dva ili više sindikata i svaki od njih, prema potrebi, iskorišćavaju koliko god mogu.

Šta reći o svesti i moralu nekoga ko se učlani u organizaciju dobrovoljno, prihvati Statut i pravila rada, a onda istog momenta "zaboravi" na svoje, čak i elementarne, obaveze prema toj istoj organizaciji, da i ne govorimo o solidarnosti, pojmu koji svaki, iole obrazovan čovek, po pravilu vezuje za pojam sindikata?

Naše kolege koje se, pošto ostvare svoj uski lični interes brže bolje iščlanjuju iz organizacije da bi im se što pre obustavila članarina, treba da znaju da ni Sindikata ni njihovih privilegija i dobiti ne bi bilo da nema stalnog priliva članarine i volonterskog rada prosvetnih radnika koji su se, od početka devedesetih godina pa nadalje učlanjivali u Sindikat "Prosvećenost" i održali ga, boreći se za zajedničku ideju i viziju, na principima solidarnosti i humanosti.

Još jedna, vrlo raširena pojava, ruši ugled prosvete. Mladi ljudi iz svih krajeva zemlje dolaze u prestonicu da bi studirali na najboljim fakultetima, a beogradski učitelji , dobrim delom, upisuju fakultete širom Srbije da bi dobili - oni to i ne kriju - diplome višeg stepena bez truda i znanja. Tako se oni formalno izjednačavaju sa ostalim kolegama po diplomi i plati, ali se zapravo suštinski sve više spuštaju i udaljavaju i od kolega, i od obrazovanih đačkih roditelja, i od prosvete.

Željko Repac