I onda si tu. U prvom pravom. U prvom raznoumnom. Prvom razboritom. Razumnom. Pokušaj prvi. Iskra prva. Nasuprot onoj jednoličnoj, bezbojnoj, bezglasnoj, viševekovnoj jalovini što državnom je zvaše. U kojoj si morao biti. A nisi bio. Nisi bio omutaveo. Ogluveo. Ni otupeo toliko. Da u pilećarenju tom večitom saučestvuješ.
Razumeš ti to.
I opet - još jedan tračak. Iskra još jedna. U nezavisnost ulećeš. Računaš - više vas je. Jači ste. I otpor bi. I otpor si. I sav od želje dogorevaš. Da se krene. Da pozivu dostojanstvo vratiš. Da dostojanstvo čoveka sebi, čoveku, vratiš. I krećeš opet. Ne daš. Ne daš da čoveka u tebi ruše. Al nezavisnost to bi. Nezavisna. A ti ipak jesi, bar malo jesi, zavisan. Od uma svoga. Od duha svoga. Razuma.
Razumeš ti to.
Pa unija. Pa hoćeš li? Pa koliko te je? Pa legitimiši se. Pa napred, kroz zid. Pa i ti. A njima - ništa. Pa vičeš li? Razglavih. U!!!Ni-ja!!!
Razumeš ti to.
I konačno - prosvećen si. I njih uvažavaš, i svoje imaš. I veruješ. I koncenzus imaš. Nema se kud. Do nokata. Svi zajedno. A onda - jedan. Samostalni. Samostalno potpisuje. Za sve. Jer on je samo - stalan. I stalno sam(o)odlučuje. Samo on stalno vekuje. I samo njega Opet Vlast - Amin - Ministar - Aminuje. Da vam kob kroji. Neka on samo stalno odlučuje.
Razumećeš. Ma razumećeš i ti to, ti - to, ti - to...
Vreme ovdašnje i buduće.
Prosvetno. Prosvećeno.
Oni pregovaraju. Ti delaš. Usavršavanje? Dogovoreno. Krov nad glavom treba! Nema problema. Završeno. Oni se dogovaraju. Tebi - odmor. Od problema. Svakodnevnih.
Pobeći? Biraj. Ništa lakše.
Doškolovati se! Prosvetom prosvetiti! Treba pomoći! Decu školovati! Bolesne lečiti! Starima se naći! Tu si. Ima te. Možeš. Sve više znaš.
Sad razumeš. I možeš. I umeš. I hoćeš!!!
Ivica Stojanović |
