U našoj struci postoji nekoliko "dobromislećih" sindikata. Svi, verovatno, imaju isti cilj - prosperitet i dostojno mesto prosvete u ovom neobičnom društvu i zanimljivoj zemlji. Iako je cilj isti, putevi su veoma različite, pa neki često vode unazad, na neke nepotrebno stranputice, u kojima uživaju samo slavoljubivi i gde samo pojedinci pronalaze svoj smisao i veličinu (čitavih 3%). Zar je procenat jedino važan? Šta će nam procenat ako strmoglavce letimo u bezdan? Zar da se radujemo što plata poraste za "čitavih" 350 dinara? Nekada davno smo se radovali što možemo da otputujemo i posetimo rodnu kuću Mocarta u Salcburgu, što možemo da uživamo na Trgu Svetog Marka u Veneciji, nekada smo se radovali što u jednom mesecu možemo da kupimo pet omiljenih knjiga odjednom, što možemo nekoliko puta mesečno da uživamo u pozorišnim predstavama. Sada se sećamo. Sada se "radujemo" obećanjima koja na gomili zvuče zvonko, a odjekuju prazno. Priznati sindikata "rade", a nama je sve gore. Ipak, postoji jedna nada, jedna svetlost oko koje se okupljaju misleći ljudi - "Prosvećenost" - kao prosveta i kao svetlost saznanja.

"Prosvećenost" ne trguje nepostojećim procentima, ne ulaguje se političkim strankama, ne nudi vesele iluzije, ni šarene obmane, ali nas pokreće i nudi ideje koje se realno pretvaraju u korisne akcije. "Prosvećenost" nas uverava da zajedno možemo da poboljšamo svoj put, da zajedno moramo da pronađemo način da stignemo u bolji svet.