Zato što ti naši gastarbajteri nisu odlazili "tamo daleko" sa novčanicima punim dinara, već jedino sa plaćenom kartom i sa nekom sićom od valute...
... i odmah su, tamo na zapadu, nalazili posao, iznajmljivali neki sobičak, a neko čak i manji stan i hranili se na crtu, sve do prve plate, kada su platili taj prvi i jedini dug i, gle čuda, nešto im je ostalo i za "kasicu prasicu".
Tako nešto od 1992. godine, kada je počela nezavisna sindikalna borba, zastupa, traži, zahteva u svim nastupima i štrajkovima jedino Sindikat prosvetnih radnika "Prosvećenost". Nas ne interesuje potrošačka korpa po statistici, već tražimo da mesečna plata za najprostiji rad u zemlji Srbiji omogući samcu da može da živi i preživi u bilo kom gradu, baš kao i oni naši gastarbajteri sa početna ove sindikalne priče...
Jer čemu konkursi za bilo koje radio mesto kad plata ne obezbeđuje socijalnu nezavisnost i samostalnost u toku jednog meseca. Svaka čast "nekim" platama! Danas u Srbiji samac mora da radi u mestu gde mu žive roditelji sa otkupljenim stanom, da ima žive babe i dede i bar dve neudate tetke i, naravno, svi napred nabrojani moraju da imaju kakve takve penzije...
Zato džaba nam mini i maksi potrošačke korpe, džaba nam "socijalni dijalog" i kolektivni ugovori. To je sve, u domenu magle u kojoj se međusobno "dobacuju" aktuelni vladari i povlašćeni sindikalni čelnici, svi zajedno izvrsno glumeći dušebrižništvo za zaposlenog čoveka...
Sindikat "Prosvećenost" jednostavno kaže i poručuje vladajućima
"Hoćemo da odmah mesečna plata za najprostiji rad u zemlji Srbiji bude 300 evra i tačka!" |
