Неформално образовање се често назива и друга шанса. Иако је у почетку оформљено ради брзе обуке радника и оспособљавања за занимања која су дефицитарна на тржишту рада, након периода лутања и недефинисаног положаја у друштву, сва је прилика да ће у образовању одраслих добити званичну потврду свог дугогодишњег постојања.

Не постоји нико коме у току радне каријере није потребна додатна квалификација или референца. Најочигледнији пример је када нека особа заврши гимназију и треба да се запосли. У односу на многа радничка занимања, четврти степен је доста висок, али нажалост, на тржишту рада не постоји радно место са називом гимназијалац.

У времену у коме се налазимо, ни друштво ни појединац често немају на располагању неколико година да би се путем редовног школства дошло до преквалификације и као реална могућност која се може дугорочно експлоатисати, намећу се брзе одлуке за занимања. На овај начин, практично, за једно полугође можете да стекнете квалификацију и да се обучите за дактилографкињу, виљушкаристу или неговатељицу старих особа. Један од проблема који се намећу када треба да конкуришемо за неки посао или да напредујемо на послу је референца коју стичемо кроз похађање страног језика или основне обуке на рачунарима.

Као што латинска пословица каже - Времена се мењају и ми у њима , и неформално образовање је прошло кроз доста друштвених промена. Деведесетих година прошлог века, тадашњи министар просвете, Данило Ж. Марковић, у потпуности је одбацио могућност да неформално образовање буде део система образовања у Србији. Након периода добре сарадње са Министарством просвете, када су средњошколци у народним, радничким и отвореним универзитетима похађали наставу за први и други степен усмереног образовања, као гумицом избрисано је било какво постојање установа неформалног образовања.

Тада започета голгота, са повременим наговештајима да би нешто могло бити учињено по питању увршћивања ове свуда у свету важне гране у систем образовања, и даље траје. Напредак је начињен донекле у области фискалне политике, тако да су ове куће спречене да раде махинације које су биле типичне за деведесете. Фискализација није у већој мери показала разумевање за ову област. Порез на приходе је са 14% подигнут на 20%, да би кроз пар година био уведен ПДВ. Сви програми, без обзира да ли су лиценцни или акредитовани, били су оптерећени пореском стопом од 18%. Продавати робу широке потрошње или течајеве који су поспешивали запошљавање појединаца за дефицитарне делатности, стављено је у исти ранг.

Након неког времена, ублажена су пореска захватања у области издаваштва и рачунара, тако што је порез на издавање књига и куповину рачунара смањен на 8%, али се по питању течајева није ништа променило.

Почетком 21. века, цифре која просечном Србину не значе више од статистичког податка, било је покушаја од стране Удружења радних, народних и отворених универзитета да се предочи суштинска потреба како друштва, тако ових институција, да буду део општег система образовања. Министар просвете у време Зорана Ђинђића, Гашо Кнежевић, био је на путу да прихвати предлог Радног тела радничких, народних и отворених универзитета да се неформално образовање појави у преамбули закона о образовању. Добар подстицај и подршку давало је Друштво за образовање одраслих, на челу са др Миомиром Деспотовићем, које је у том периоду успело да кроз пројекте привуче одређена средства која су додељивана као помоћ за развој неформалног образовања.

Након убиства премијера, реформаторски токови били су знатно успорени и многе ствари на којима се дуго година радило пале су у воду. Тако је министарка, која је хтела да оповргне Дарвиново учење, једним потезом гумице избрисала неформално образовање и покушај да се било шта по том питању учини. Након три године израде нацрта и лобирања, дошле су четири године одсуства било какве иницијативе везане за неформално образовање. Седам година несреће, или преведено на псеће године, 49 година чекања.

Министарство рада, суочено са великим бројем незапослених, преко Националне службе за запошљавање, дало је на неки начин легитимитет неформалном образовању. На тендерима које је расписивала, Национална служба је као обавезан услов истакла да могу конкурисати само установе које имају регистрацију делатности 80420, односно образовање одраслих. Поред тога, постављени захтеви су давали предност онима који су имали савремено обрађене програме за едукацију. Национална служба је на тај начин индиректно увела установе неформалног образовања у регулативе и законске оквире и допринела да се анулира штетна последица препоруке која је дата општинској администрацији да не уписује у радне књижице уверења о завршеном течају или сертификате о стручној оспособљености.