Зашто не разговарамо о свим проблемима рада у просвети са владом , а и са првим суседима Србије? Синдикати просветних радника би могли да предложе јавности расправу о свим питањима која оптерећују младу генерацију.
Пре 25 година ученици средњих стручних школа релативно су се лако запошљавали после матуре. Да се подсетимо : Раковица и Крагујевац су радили, многа предузећа су осигуравала посао за 2000 - 3000 радника. То су биле наше велике фирме које су окретале по 100 милиона долара обртног капитала. Сетимо се : земља од 23 милиона људи пре свега је била сама себи тржиште. Велики послови склапани су између предузећа различитих република. Привреда је тешко остваривала извоз у друге земље. Обично су уговори са страним фирмама били на 4 до 6 месеци. Ударна вест била би извозни посао од годину дана. Држава се распала и нема више тржишта од 23 милиона. Влада може без оклевања да нам каже да је 1989. године у Србији владала једна с таљинистичка партија , али ни она није крива за нестанак (велике) Југославије, а самим тим и тржишта. Послови тешко могу да се уговоре , а то значи мало људи ће моћи да нађе посао. Грађани располажу са малим почетним капиталом па је и појав у нових фирми нереално очекива ти .
Са младим људима мора отворено да се разговара. Пре свега , можемо да очекујемо нормализацију пословања са првим суседима. Иза границе нису непријатељи , већ пословни партнери других држава. У тим земљама су слични проблеми као и у Србији. Користан посао би био упоређивање школских програма. Тржиште капитала , радне снаге и робе може да се отвори. Разговор са првим суседима сигурно би дао неке резултате. Нема потребе да бистримо светску политику него , гледајмо да обезбедимо нова радна места.