Усвајањем новог Закона о основама система образовања и васпитања 2009. године, о д носно већ треће верзије тзв. кровног закона почевши од 2001. године, створене су законоске претпоставке за отпочињање реформе образовања у сегменту предшколског, основног и средњег образовања у Србији. Истина, овај Закон требало би у најскорије време да прати још неколико посебних закона, као и велики број подзаконских аката, како би се сви прописи међусобно ускладили.

Да је наш образовни систем застарео и нефункционалан у односу на потребе које намеће живот у 21. веку, чињенице су са којима се сусрећемо скоро свакодневно. Готова свака екстерна провера практичне примене стеченог знања показује поражавајуће резултате наших ученика у односу на њихове вршњаке из земаља у окружењу (Хрватска, Словенија) чији је данашњи образовни систем потекао из истих корена. Потреба за коренитом реформом, дакле, постоји. Али, како је извести ?

У нашој земљи постоји велики број докумената из домена образовања, усвојених на различитим нивоима, од којих су нек a и веома добра. Међутим, њихова неусаглашеност и непримењивост у садашњим условима чини многе идеје само мртвим словом на папиру! Сви досадашњи покушаји системског унапређивања образовања у Србији, годинама уназад, називани су реформама, али су се у суштини сводили само на козметичке промене. Једини изузетак, и то само донекле, представља пројекат министра Гаше Кнежевића и његовог тима из 2001. године, за чије амбициозно замишљене промене није било довољно времена (а ни средстава) да се изведу. Политичком сменом, касније Министарство просвете ово је потпуно зауставило.

Национални просветни савет (НПС), још 2007. године, у духу својих ингеренција, покренуо је израду документа Правци развоја образовања у Србији , што би представљало основ за израду свеобухватне стратегије образовања. Тим НПС-а, на челу са професором Иваном Ивићем, очекивао је гаранцију тадашњег министра просвете да овај рад неће бити узалудан и да ће се решења предвиђена документом заиста и применити. Како одговор никад није добијен, тако да и данас стојимо у месту. Године 2009., нови сазив НПС-а покренуо је поново исто питање, професор Иван Ивић је и даље спреман да своје огромно знање и искуство стави на располагање, поново се чека одговор министра, али се надамо да ће актуелни министар др Жарко Обрадовић имати више слуха од свог претходника за овај подухват од суштинског значаја, како за образовање, тако и за развој читавог друштва.

Међутим, опредељење ка реформи образовања не сме бити само декларативно и не подразумева једино израду докумената. Први корак који би обезбедио стварно спровођење реформе образовања јесте постизање друштвеног и политичког консензуса на највишем нивоу о улози и месту образовања у Србији и одговор на питање : Желимо ли ми истински образованог младог човека ? Ако је одговор позитиван, онда је на политици да се обезбеди знатно повећање издвајања за образовање из бруто националног дохотка, јер је садашњи проценат, од кога 97 % одлази само на плате запослених, недовољан за започињање било каквих реформи. Затим, реформа образовања не може бити питање само једног државног министарства, већ захтева комплексну и осмишљену активност на нивоу читаве државе. Даље, потребно је сачинити студиозну аналитику садашњег стања, трасирати јасан пут, осмислити квалитативно нове програме, начине за њихову реализацију, као и обезбедити обуку и мотивацију наставног кадра за спровођење промена.

Позитивна искуства Словеније у реформи образовања, са којима је наша државна просветна делегација имала прилике да се упозна приликом студијског путовања у Љубљану у октобру 2009. године, стоје нам на располагању.

Како се успешно изводи реформа образовног система види се на примеру Словеније, која за образовање издваја 5,83 % из бруто друштвеног производа који износи 19.987 евра по глави становника.

Одмах по осамостаљењу 1992. године, приступило се свеобухватној анализи дотадашњег образовног система, с једне стране и класификовању нових потреба, са друге стране, посебно по мери послодаваца. Сачињен је детаљан прорачун колико је средстава потребно за реформу и средства су обезбеђена унапред.

Године 1996. је изашла бела књига, донешени су нови закони, приступило се изградњи нових институција у сфери образовања и обуци наставног кадра и тек после тога, од 1999. године, започео је трогодишњи пробни период у 42 школе широм Словеније. По истеку овог периода и извршених корекција, реформа је уведена у целокупни образовни систем државе.