Док је мој авион слетао у Београд, водећи ме ка почетку новог живота, био сам пун узбуђења... Мој трећи живот! Радовао сам се открићима и изазовима за мене потпуно <новог света> - Србије! Нисам ни слутио да је оно што ме чека изван свих мојих очекивања.

После три године још увек сам овде и, гледајући кроз прозор Дунав, размишљам о томе како је све ово време, по интензитету и интересовањима, у сваком погледу налик на оне тридесет три године проведене у Африци!

Заиста је узбудљиво искуство учити језик који потиче из потпуно другачијег корена, који има сасвим другачије писмо и који је део потпуно другачије културе, припадати људима који се полако опорављају после тридесет веома тешких година, кроз транзицију од утопистичког и неуспешног социјалног и економског система.

Али ти људи, тако витални, страствени, прилагодљиви и инвентивни, који су постали мајстори у, развијеној кроз векове окупације и ауторитарности, лако се заволе. И скоро сваког дана, наилазим на сцене које као да долазе право из филма Емира Кустурице или Горчина Стојановића, а дешавају се пред мојим ненавикнутим очима!

Њихова трагична, али често славна историја, за коју је још пре 150 година Алфонс де Ламартин рекао да је не треба писати, већ певати, толико је присутна, да се Срби у великој мери боре да је уграде у стваралачку визију своје будућности.

Али живот иде даље. Промене се дешавају свакодневно, полако али сигурно, чак и када их игноришу заслепљене очи <неверних Тома>. Економија се полако поново успоставља и развија. Србија се сваког дана открива у све бољем светлу, од стране међународне заједнице, са којом се односи све више нормализују. Владавина права и истинске слободе почиње да се појављује у друштву, са новим стилом у коме се не губи српска душа и традиција и који представља драгоцен допринос за будуће партнере у локалној заједници.

После три године осећам се као да сам овде код куће и изабрао сам да ту останем - до краја! Ови људи, ова земља, коначно пружаји шансу и ја знам да ће им сунце поново засјати. Видим многе знаке. Ова земља има толико потенцијала, а да не говорим о људима, да може бити сређна и достојно дати допринос концерту нација.

Чека нас много посла, али пружене су многе руке помоћи да се данашњи задатак оствари. Социјална правда је један од наших најочигледнијих изазова, што је увек присутно код економије у транзицији. Нови концепти, као што је социјална заједничка одговорност, још увек се потпуно игноришу и дивљи <хипер капитализам> још увек презентује моделе понашања <тајкуна> и < nouveau riche > популације младима, често дезоријентисаним услед краха доброг породичног одгоја, правих и високих старда образовања и здраве грађанске свести.

Не сумњам да, у овом контексту, наша Академија може одиграти важну улогу и допринети препороду Србије у 21. веку, следећи светски славно име, име Михајла Пупина!