На основу своје законске обавезе, Национални просветни савет (НПС) сачинио је Мишљење о стању у образовању у земљи и крајем децембра 2008. године упутио га Народној скупштини. Из овог свеобухватног и обимног документа, који садржи више десетина страна, за ову прилику издвојили бисмо само основне карактеристике актуелног система образовања и васпитања.

Србија је међу последњим земљама у Европи која још увек као образовни минимум има основно образовање, док је у већини осталих земаља обавезно средње образовање. Поред тога, предшколско, основно и средње образовање регулисано је Законом о основама система образовања и васпитања из 2004. године, који по својим решењима представља кочницу реформи и модернизацији образовања и васпитања и усвајању европских стандарда у овој области.

Искуство других држава показало је да само улагање у квалитет образовања и иновативно знање може довести до просперитета читавог друштва. С обзиром на сазнања која НПС има о стању у образовању, јасно је да образовни систем, осим декларативно, у својој суштини још увек није схваћен као стратешко питање државе и развоја нашег друштва! О томе сведочи и чињеница да у протекле три године није дошло до значајнијих реформских промена у образовању. Последице заустављања образовних реформи, које су започете 2001. године и закочене 2004. године, рефлектоваће се у следећим деценијама, а већ сада значајно погоршавају ситуацију на тржишту рада. Образовање као стратешки интерес државе посебно је значајно у ситуацији актуелне светске економске кризе.

Наше образовне институције, почевши од избора директора па на даље, још увек су веома политизоване, што није интерес овог система, који треба да иде ка високом нивоу професионализације. Вредности европског образовања коме тежимо и које су део стандарда за придруживање Европској унији, не уводе се у наш образовни систем равномерно. Док је Болоњски процес углавном већ имплементиран у високом школству, аналоган процес за средње образовање - Копенхагеншки процес, није још увек ни започет!

Копенхагеншки процес је изузетно важан, јер произлази из Лисабонске декларације о запошљавању и односи се на инструменте који, примењени у образовном процесу, обезбеђују предуслове за већу запошљивост радне снаге. Овај процес наглашава неопходност сарадње образовног система са привредом земље, како би се обезбедило школовање у образовним профилима који су потребни привреди.

Циљеви и програми бројних наставних предмета у школама су дефинисани, али не и краткорочна и дугорочна стратегија система образовања и васпитања, помоћу којих би се они реализовали. Због тога је неопходно да се спроведе детаљна анализа постојећих наставних планова и програма на свим нивоима образовања, као и да се преиспита постојећа мрежа установа, од предшколских до средњошколских. Затим је потребно да се изврши њихова рационализација, која би почивала на јасним критеријумима, стандардима и потребама савременог друштва. Паралелно са тим, потребно је преиспитивање постојећих стандарда простора, опреме и наставних средстава и доношење нових, који би били усаглашени са стандардима референтних европских земаља, као и да се направи акциони план за њихову примену. У складу са уставним одредбама, неопходно је да се убрза децентрализација образовања и истовремено изналажење одговарајућих инструмената којима би се обезбедио уједначени материјални положај образовних институција и запослених у земљи.

Средње школе у Србији и даље су затворене за образовне потребе локалних заједница у чијем окружењу делују и познају само преквалификацију, односно доквалификацију по наставним програмима редовног образовања. Свуда у свету па и код нас, велика је потреба за различитим видовима образовања одраслих - курсевима, едукативним семинарима, иновацијама знања и вештина и сл. - за које наше стручне школе немају слуха, али ни законских могућности, осим по специјалном одобрењу Министарства просвете. Систем неформалног образовања одраслих овде не постоји, иако су за овим видом образовања потребе грађана - незапослених и запослених, веома велике!

У нашем образовном систему, данас не постоји каријерно вођење и саветовање ученика, што је карактеристика европског образовања. Овај вид помоћи ученицима у упознавању света рада, могућих образовних путева и избора занимања и каријере, постојао је до увођења тзв. "Шуварове реформе" и потребно га је поново имплементирати у образовни систем. Не постоји ни национални систем квалификација, што изазива бројне тешкоће у препознавању стечених знања, вештина и компетенција за рад. Започети рад на развоју овог система неопходно је убрзати и ускладити га са реформом средњег стручног образовања (исходи образовања).

Актуелни систем стручног усавршавања запослених у образовним институцијама и школским управама потребно је преиспитати са аспекта циљева, задатака и постављених стандарда професије, како би се довео у склад са подизањем нивоа квалитета образовног и

васпитног процеса на свим нивоима. Стручно усавршавање запослених које је законом обавезно, не одвија се на начин који би суштински унапредио рад наставника, а у корист ученика, што би требало да буде сврха усавршавања, јер не постоји довољан број акредитованих семинара за све области. Трошкови усавршавања најчешће су преваљени на терет запослених, иако закон предвиђа да ове трошкове сноси локална самоуправа! Већ неколико година, стручно - педагошки надзор над радом запослених у школама не обавља ни једна институција изван саме школе.

Избор директора у образовним институцијама често је исполитизован и није у корелацији са њиховим стручним компетенцијама. Усавршавање директора, предвиђено актуелним Законом о основама система образовања и васпитања, још увек не функционише.

Издавање уџбеника још увек је формално - правно регулисано Законом о уџбеницима и другим наставним средствима из 1993. године. Овај закон предвиђа постојање само једног издавача - Завод a за издавање уџбеника. У истом закону се НПС уопште не помиње (јер тада није ни постојао), иако је актуелним Законом о основана система образовања и васпитања једна од ингеренција НПС-а и предлагање уџбеника и наставних средстава министру, за шта је задужена посебна комисија Савета. Такође, важећи Закон о основама система образовања и васпитања начелно предвиђа коришћење уџбеника у складу са посебним законом који до данас није донет! Да би се уједначила пракса одобравања уџбеника, које осим Завода за издавање уџбеника већ годинама издају и други издавачи, неопходно је што хитније доношење новог Закона о уџбеницима.