Стручно усавршавање запослених у образовању регулисано је Законом о основама система образовања и васпитања (ЗОСО) из 2004. године и подзаконским актима. Закон каже:

"Наставник, васпитач или стручни сарадник дужан је да се усавршава ради успешнијег остваривања и унапређивања образовно- васпитног рада. У току стручног усавршавања наставник, васпитач или стручни сарадник може да стекне звања : педагошки саветник, ментор, инструктор и виши педагошки саветник. Наставник, васпитач или стручни сарадник има право на увећану плату за стечено звање" (чл. 120. ст. 1-3. ЗОСО).

"Програме и начин организовања сталног стручног усавршавања... прописује министар" (чл. 120. ст. 5. ЗОСО).

"У буџету Републике обезбеђују се средства за: ...учешће Републике у области инвестиција, стручног усавршавања запослених ... " (чл. 142. ст. 5. ЗОСО).

"У буџету јединице локалне самоуправе у области предшколског, основног и средњег образовања,

обезбеђују се средства за стручно усавршавање запослених" (чл. 143, ст. 1, тач. 2. и ст. 2 тач. 1. ЗОСО).

Тешко да се ауторима Закона о основама система образовања и васпитања из 2004. године може оспорити добра намера да се законски дефинише материја која је од изузетног значаја за развој и унапређивање квалитета предшколског, основног и средњег образовања. Међутим, како се ове одредбе спроводе у пракси?

Правилницима о стручном усавршавању (Просветни гласник бр. 14/2004 и бр. 56/2005), ближе је регулисана ова материја. Укратко, прописано је да сваки наставник са лиценцом у току 5 година мора да има обавезно 100 сати стручног усавршавања!

Национални просветни савет је још 2007. године уочио да су поједине одредбе ових правилника неспроводиве у пракси и затражио је од Министарства просвете њихово повлачење и израду нових правилника. Међутим, овај захтев највишег просветног тела у Републици, Министарство је потпуно игнорисало!

Пошто је Закон ступио на снагу 2004. године, Министарство просвете је у I полугодишту школске 2008/09 године, упозорило званично директоре школа на обавезу запослених, односно да 2009. године истиче петогодишњи рок за прикупљање обавезне квоте, потпуно занемарујући чињеницу да претходне четири године није било оваквих семинара у довољном броју, јер их нико није плански ни организовао. Директори већине школа, одмах су уочили два проблема: недостатак семинара за поједине области и предмете и недостатак финансијских средстава јер у буџету Републике и јединицама локалне самоуправе нису планирана у довољном износу. Како би се премостили ови проблеми, сви заједно, директори, наставници и Министарство просвете, почели су да се довијају како да се (само формално) испуни законска обавеза!

Немајући другог избора, већина директора је непријатну финансијску обавезу одмах превалила (противзаконито) на терет запослених, понегде уз претњу, да ће наставник који не буде на време сакупио 100 сати, изгубити лиценцу и добити отказ (иако таква санкција ниједним актом није предвиђена), определивши се при томе листом за најјевтиније семинаре које слуша цео колектив, без обзира који је предмет у питању. У ситуацији када је Министарство просвете јавно објавило да је потребно смањити број запослених у просвети за 10.000 и када је школама забрањено расписивање конкурса за пријем у радни однос (што је, поред споразума о преузимању, једини законити начин за попуњавање слободних радних места која се нужно јављају из бројних разлога), оваква интерпретација изазвала је панику код запослених, те су наставници, бирајући мање зло (уз мањи или већи отпор), приморани да сами финансирају овакав облик стручног усавршавања да би сачували своје радно место!

Како је уопште организовано стручно усавршавање? Конкурс за одобравање програма стручног усавршавања запослених (акредитовани семинари) расписује Завод за унапређивање образовања и васпитања за сваку школску годину. Право учешћа на конкурсу имају појединци, уз писану препоруку стручног друштва или установе која подржава програм. На основу овог конкурса, извршена је селекција и акредитација семинара за школску 2008/09. годину. На први поглед, оваквом начину одабира нема се шта приговорити. Истина, није јасно на основу којих су критеријума одабрани предавачи и одређиване цене семинара у распону од 1.500 до 15.000 динара по предавању, али је ваљда неко у Заводу о томе водио рачуна! Међутим, захваљујући изостанку појединачне иницијативе, велики број области и предмета није покривен одговарајућим стручним семинарима! Да наставници који предају ове предмете не би били оштећени, из Министарства просвете је стигло тумачење да ће се нпр. у музичким школама признати било који семинар из области уметности, што конкретно значи да би се наставнику фагота у музичкој школи, могло признати и учешће на семинару за дрворезбара! Аналогно томе, у великом броју основних школа, најпосећенији су семинари- о плесу! И вук сит и овце на броју!

А где је у свему томе суштина, где су ученици? И шта би са законском одредбом са почетка овог текста: "Наставник, васпитач или стручни сарадник дужан је да се усавршава ради успешнијег остваривања и унапређивања образовно- васпитног рада ?!"

Осим ако плес не помогне расположењу наставника!