Ако углед и статус једне државе зависе искључиво, или бар првенствено, од њених сопствених перформанси, онда је вредно и корисно учити из примера који су то доказали.

Организација и функционисање српске државе на Крфу, у периоду од 1916. до 1918. године, оставили су трагове у којима ми и наши потомци треба да тражимо своје корифеје.

Навикнут на страдања и ратове, српски народ је, нашавши се на Посејдоновом најомиљенијем острву, успео да добије најтежу битку у Првом светском рату, ван бојног поља и ван своје територије, а то је била победа политике, дипломатије, високе свести, виталности и чистог духа, победа над собом, пре свега, а затим над најсмелијим прогнозама и очекивањима европске елите. Судбина српске државе, војске и цивила у времену између напуштања албанског тла и даље евакуације на Солунски фронт, заправо је сведочанство о размаху и неслућеним дометима, не само у политичкој и војној, већ и у културној, образовној, економској, социолошкој и свакој другој сфери. Српска држава је била комплетно организована у изгнанству и све њене институције - K раљ, Парламент, Влада, министарства, судови и други органи државне управе, функционисали су до краја рата.

Љубомир Давидовић , рођен 1863. године, политичар по професији, био је Министар просвете у српској влади на Крфу. Како су многа деца кренула са војском у избеглиштво, њихово збрињавање и школовање по доласку на Крф била је прва брига Министарства просвете. Деца су смештена у транзитне центре, а она са нарушеним здрављем у енглеску болницу. Формиране су основна школа и гимназија за српску децу. Али за министра просвете то није било довољно.

Давидовић је настојао да се несрећа у којој су се деца нашла искористи на најбољи начин и да их упише у најквалитетније иностране школе. После периода рехабилитације, преко 4.000 ђака и студената пребачено је у Француску, а знатан број и у Велику Британију, Швајцарску, Италију, Русију, копнени део Грчке и још неке земље. О њиховом школовању вођена је прецизна евиденција. Многи од њих су се касније вратили у Србију. 10. маја 1917. године, Љубомир Давидовић је са Крфа упутио писмо захвалности француској влади и писма сличне садржине на адресе четири хиљаде француских мајки које су прихватиле српску децу. Писао је: Ступајући ојађене душе на ваше тло, наша деца нашла су другу отаџбину која је умела да утре њихове сузе и она се сада ту припремају да би сутра била генерација достојна жртава својих очева. Следећи племените традиције Ваше велике отаџбине, Ви сте учествовали у делу јединственом у историји и ја имам ту част да Вам, у име Владе Краљевине Србије, изразим искрену захвалност родитеља осталих у Србији који ће, знајући да су њихова деца заштићена, са више наде носити свој крст патњи.

Залагањем Љубомира Давидовића, обновљена је Државна штампарија на Крфу, која је снабдевана најсавременијим штампарским материјалом. Давидовић је покренуо штампање "Српских новина", које су, три пута недељно и у тиражу од 10.000 примерака, излазиле до краја рата, пружајући најзначајније информације Србима широм света. Поред званичних ставова Владе, новине су доносиле прилоге из разних области. Посебну вредност представљали су књижевни прилози и фотографије. Много тога је на овај начин сачувано од заборава. Први пут су у "Српским новинама" објављене чувене песме Плава гробница Милутина Бојића и Ave Serbia Јована Дучића. Велики француски књижевник, Едмон Ростан, инспирисан једном од најпознатијих фотографија из Првог светског рата, на којој је краљ Петар Карађорђевић у воловским колима, написао је песму Краљ-Петрова четири вола , а песма је, у препеву Милутина Бојића, објављена у "Српским новинама". Годину дана по оснивању штампарије, почео је да излази и "Забавник", у коме су објављивана књижевна дела свих водећих српских, хрватских и словеначких писаца (песме Растка Петровића посвећене Косову, Свакидашња јадиковка Тина Ујевића и др.). Штампана су и научна и стручна дела ( Грађански законик, Дипломатска преписка и др.), календари итд.

Љубомир Давидовић је запамћен и по томе што је, као оснивач и дугогодишњи председник Демократске странке, говорио, а у складу са тим и поступао, да страначки интереси никада не смеју бити изнад државних и народних.

Давидовић је умро 1940. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Његов син јединац, Миодраг, није дочекао крај Првог светског рата. Погинуо је на Кајмакчалану, у противофанзиви којом је српска војска крчила пут за повратак кући.