Тако су просветни радници упадали у замку, јер нису правили разлику између подршке демократији и подршке владама које су на власт дошле демократским изборима, између режима и лидера на власти. Игнорисањем институција демократског система угрожавали су стабилност режима који су сами стварали, удаљавали се од саме идеје демократије и тако индиректно учвршћивали неефикасне владе и лидере, несвесно правећи простор за нове ауторитарне алтернативе.
Можда је крајње време да, после првобитне романтичне опијености демократизацијом и потоње љутње и повлачења из игре, почнемо да се прилагођавамо незанимљивој реалности и напорној трезвености демократије. Да схватимо да демократија представља решење за проблем тираније, али не аутоматски, и не обавезно, и за друге проблеме. Да је економски развој оно што омогућава демократију, а да је политичко вођство само остварује (или не остварује). Да бирање власти на изборима јесте суштина демократије, али да избори не гарантују добру владу. Да избори могу бити и слободни и поштени, а да на власт доведу фашисте, сепаратисте, расисте, неодговорне, корумпиране, непоштене или неспособне. Да политички систем који има слободне и поштене изборе не значи аутоматски и владавину права и заштиту основних слобода. И да зато просветни радници, најобразованији и најпросвећенији део становништва, не смеју остати по страни.
Учествовали смо у првој изборној смени, али прве смене су најчешће симболичне. Тек друга смена и све наредне показују да ли су велике странке и лидери одани демократији, али и то да ли грађани делују у оквиру демократског система. Свако има свој део одговорности.
Можда је време да се запитамо колика је наша улога у сопственом разоч a рењу и да ли смо хтели промене, а да сами нисмо хтели да се мењамо.
За почетак, почнимо да мењамо себе. Боримо се против себе.
Проверимо најпре да ли можда својим чланством у неефикасним синдикатима просвете, који преговарају са исто толико неефикасним владама, дајемо легитимитет овим штетним организацијама. Променимо обе преговарачке стране.
Јака професионална удружења у цивилном сектору су нам преко потребна да бисмо постављали захтеве и снажно утицали на одлуке просветних власти везаних за наставне програме, моделе школа, реформе и уопште унапређење образовања. Модерни, авангардни синдикати просвете могу пружити окриље и подршку таквим удружењима.
Нека наше разочарење буде први корак у процесу демократске консолидације у просвети.
Мирјана Јовановић
|
