Знање данас постаје најважнији ресурс у свету. Моћ, доминација и смисао сваког напретка све више се заснива на идејама, информацијама и, пре свега, на знању.

"Трећи талас" на крају 20. века довео је до наглог смањења броја запослених у индустрији. Постиндустријско друштво развија непроизводни, "терцијарни" сектор, из кога неки издвајају и "квартални", где спадају образовање и наука. Расте број запослених у науци, образовању и управљању производњом и разменом.

Структура кадрова се мења. Први пут у историји доминирају високообразовани кадрови.

Све више се тражи опште образовање и широка култура. Рад више није рутински, већ стваралачки. Једно радно место подразумева разноврсне активности и стално мењање њихових садржаја.

Приватан живот и слободно време незамисливи су без примене великог спектра знања и вештина.

Политичка оријентација престаје да буде кључни фактор успеха и одређења статуса. Уводе се пословни, образовни и културни критеријуми.

Култура више није разонода или луксуз, већ животни стил.

Школа се трансформише у установу која пружа опште и општестручно образовање. Учење траје целог живота. Бришу се границе између формалног и неформалног образовања - између школе и установа културе и науке, медија, породице, локалне средине... Теорија и пракса се прожимају. Савладавање производних вештина и техничких знања уступа место активном усвајању општих и експертских знања, развијању способности за комуницирање, управљање, тимски рад, информисање... Уводе се разноврсни програми и модели школа. Поново се говори о духовности, моралности, самоиспитивању ("познај самог себе") и упознавању других.

Из године у годину, количина знања се вишеструко повећава. Али треба правити разлику између гомиле информација и суштинског, интегрисаног знања.

Трећи миленијум ће поставити захтев за јединством људског знања. Вратићемо се европским коренима и тражити смисао и начин сазнавања света у античкој грчкој филозофији. Бавићемо се поново дометима знања и бићемо свесни да много још није сазнато ("знање знања и незнања").

Ово није футуристичка визија, већ императив садашњег тренутка.

Чак и код нас пролази време необразованих идола и узора из света криминала и естраде.

Чак и нови богаташи, изникли у време кризе и трнзиције, постају свесни да не могу постати елита друштва само на основу новца и положаја, да им недостаје образовање, култура и начин понашања. Бране се ароганцијом, примитивизмом и неукусом. Спремни су да плате образовање, али могу само да купе дипломе. Неки оснивају своје универзитете. Они далековиди шаљу децу у скупе светске школе.

А најскупље и најбоље светске школе и универзитети, као што су Краљевска војна академија у Британији, Харвард у Америци и многи други, примају студенте по два критеријума. Једну групу чине богати, мање више просечни студенти. Други део чине најбољи, вредни и талентовани, изабрани, чије школовање плаћају државе и велике организације, које на томе базирају развој и напредак друштва.

Чак и код нас, и поред великог отпора променама и веома, веома спорог мењања система вредности, знање почиње да се тражи.

Време када је образовање било неважно, често и непожељно, неминовно одлази у историју.

Глобализација, али и национални интереси, траже знање. Трку за територијама, сировинама и наоружањем, напросто замењује трка за знањем. Чак и код нас.

Ако се икада више буду водили велики ратови, водиће се око знања.

Знање осваја примат у свету. Ми нисмо изузетак. Изненадиће нас само брзина којом све то до нас стиже.

И тек тада, и само тада када знање и код нас постане најтраженија роба и када друштво заиста буде имало конкретне користи од образовања, побољшаће се статус наставничке професије.

А то ће даље, са своје стране, захтевати савршени професионализам у раду у школи и ригорозну селекцију просветних кадрова на основама правих вредности.