Морал је облик понашања и односа према свету, другим људима и према себи самом.

Изграђује се на схватању заједнице о питањима шта је добро, а шта зло, шта је човека достојно, а шта није.

Синдикалну борбу за достојанство професије и бољи статус просветних радника кочи и омета, више од свега, не тако мали део наших колега за чије име се везују нестручност, корупција и неморал.

То виде сви - ученици, родитељи и цела јавност.

Ко су просветни радници? Шта хоће и шта очекују од синдиката и од државе? Шта ми, као професија, упоште можемо да тражимо од било кога?

Синдикат "Просвећеност" се у свом раду на сваком кораку сусреће са "двојним моралом" просветног радника.

Они који су ушли у наш Синдикат само да би искористили финансијске и друге бенефиције везане за студирање на Учитељском факултету и изашли из Синдиката одмах по дипломирању, пали су на првом и најважнијем испиту - испиту из морала.

То се односи и на оне који су од Синдиката добили солидарну помоћ за лечење и разне хитне случајеве, правну помоћ, разне кредите и друге олакшице, а затим се ишчланили "да не би плаћали чланарину".

Односи се и на оне који су истовремено чланови два или више синдиката и сваки од њих, према потреби, искоришћавају колико год могу.

Шта рећи о свести и моралу некога ко се учлани у организацију добровољно, прихвати Статут и правила рада, а онда истог момента "заборави" на своје, чак и елементарне, обавезе према тој истој организацији, да и не говоримо о солидарности, појму који сваки, иоле образован човек, по правилу везује за појам синдиката?

Наше колеге које се, пошто остваре свој уски лични интерес брже боље ишчлањују из организације да би им се што пре обуставила чланарина, треба да знају да ни Синдиката ни њихових привилегија и добити не би било да нема сталног прилива чланарине и волонтерског рада просветних радника који су се, од почетка деведесетих година па надаље учлањивали у Синдикат "Просвећеност" и одржали га, борећи се за заједничку идеју и визију, на принципима солидарности и хуманости.

Још једна, врло раширена појава, руши углед просвете. Млади људи из свих крајева земље долазе у престоницу да би студирали на најбољим факултетима, а београдски учитељи , добрим делом, уписују факултете широм Србије да би добили - они то и не крију - дипломе вишег степена без труда и знања. Тако се они формално изједначавају са осталим колегама по дипломи и плати, али се заправо суштински све више спуштају и удаљавају и од колега, и од образованих ђачких родитеља, и од просвете.