У нашој струци постоји неколико "добромислећих" синдиката. Сви, вероватно, имају исти циљ - просперитет и достојно место просвете у овом необичном друштву и занимљивој земљи. Иако је циљ исти, путеви су веома различите, па неки често воде уназад, на неке непотребно странпутице, у којима уживају само славољубиви и где само појединци проналазе свој смисао и величину (читавих 3%). Зар је проценат једино важан? Шта ће нам проценат ако стрмоглавце летимо у бездан? Зар да се радујемо што плата порасте за "читавих" 350 динара? Некада давно смо се радовали што можемо да отпутујемо и посетимо родну кућу Моцарта у Салцбургу, што можемо да уживамо на Тргу Светог Марка у Венецији, некада смо се радовали што у једном месецу можемо да купимо пет омиљених књига одједном, што можемо неколико пута месечно да уживамо у позоришним представама. Сада се сећамо. Сада се "радујемо" обећањима која на гомили звуче звонко, а одјекују празно. Признати синдиката "раде", а нама је све горе. Ипак, постоји једна нада, једна светлост око које се окупљају мислећи људи - "Просвећеност" - као просвета и као светлост сазнања.

"Просвећеност" не тргује непостојећим процентима, не улагује се политичким странкама, не нуди веселе илузије, ни шарене обмане, али нас покреће и нуди идеје које се реално претварају у корисне акције. "Просвећеност" нас уверава да заједно можемо да побољшамо свој пут, да заједно морамо да пронађемо начин да стигнемо у бољи свет.

Верујем у снагу светлости, верујем у моћ добре мисли, знам да овај Синдикат има снаге за боље сутра, знам да "Просвећеност" има најбољи пут.