Када је давних шездесетих година 20. века "највећи син наших народа и народности" изненада откључао "западну капију" тадашње СФРЈ и себи у браду промрмљао: "Ајте, мили моји, куд који", стотине хиљада тада званих Југословена почело је да насељава западну Европу и да по први пут својски арбатује за чврсту валуту.

... и одмах су, тамо на западу, налазили посао, изнајмљивали неки собичак, а неко чак и мањи стан и хранили се на црту, све до прве плате, када су платили тај први и једини дуг и, гле чуда, нешто им је остало и за "касицу прасицу".

Тако нешто од 1992. године, када је почела независна синдикална борба, заступа, тражи, захтева у свим наступима и штрајковима једино Синдикат просветних радника "Просвећеност". Нас не интересује потрошачка корпа по статистици, већ тражимо да месечна плата за најпростији рад у земљи Србији омогући самцу да може да живи и преживи у било ком граду, баш као и они наши гастарбајтери са почетна ове синдикалне приче...

Јер чему конкурси за било које радио место кад плата не обезбеђује социјалну независност и самосталност у току једног месеца. Свака част "неким" платама! Данас у Србији самац мора да ради у месту где му живе родитељи са откупљеним станом, да има живе бабе и деде и бар две неудате тетке и, наравно, сви напред набројани морају да имају какве такве пензије...

Зато џаба нам мини и макси потрошачке корпе, џаба нам "социјални дијалог" и колективни уговори. То је све, у домену магле у којој се међусобно "добацују" актуелни владари и повлашћени синдикални челници, сви заједно изврсно глумећи душебрижништво за запосленог човека...

Синдикат "Просвећеност" једноставно каже и поручује владајућима